Porodična psihoterapija

Porodična psihoterapija pomaže porodici i njenim članovima da se bolje razumeju i lakše prevazilaze nesporazume i teške situacije. Drugim rečima, ova vrsta psihoterapije podržava sve osobe koje žive organizovani kao porodična zajednica.

To mogu biti:

• Roditelji sa decom;
• životni partneri;
• bake i deke;
• braća i sestre;
• tetke, ujaci, stričevi i
• druge osobe familijarno vezane za takve grupe.

Šta je porodična psihoterapija?

Porodična psihoterapija, poznata i kao porodična sistemska terapija ili porodično savetovanje, je posebna vrsta grupne terapije koja se bavi poboljšanjem porodičnih odnosa.

Napomena: “Psihoterapija” i “Terapija” se razlikuju po fokusu, trajanju i posvećenosti!

Psihoterapija ima fokus na dublje i dugotrajnije psihološke probleme, kroz duži tretman i posvećenost.

Termin “terapija” obično podrazumeva kratku intervenciju za trenutne probleme, najčešće u obliku kratkoročnog edukovanja i savetovanja.

Cilj porodične psihoterapije je:

• Izgradnja zdravih veza u porodici kroz jačanje međusobnog razumevanja i podrške;
• rešavanje nesuglaasica, sukoba i drugih situacija koje ugrožavaju porodičnu harmoniju;
• istraživanje porodične dinamike i eventualne korelacije sa psihopatologijom;
• stvaranje normalnog stanja i zdravog okruženja porodice uz poštovanje sledećih principa:

1. Fokus na odnose

Terapeut se usmerava na interakciju i odnose između članova porodice, a ne samo na probleme.

2. Sistemski pristup

Posmatra se porodica kao sistem u kome ponašanje pojedinca utiče na ostale. Cilj je poboljšanje funkcionisanja porodice kao celine.

3. Orijentacija na specifične ciljeve

To može biti rešavanje sukoba, poboljšanje komunikacije, ili zdravstvenog stanja člana porodice.

4. Uključivanje više članova porodice

Zavisno od situacije, sesije uključuju više članova porodice, par ili podskup porodice.

5. Ignorisanje krivice

Cilj nije nalaženje krivca, već podsticanje na saradnju i razumevanje unutar životne zajednice.

Kako funkcioniše porodična psihterapija?

Porodična psihoterapija je poželjna u situacijama u kojima ukućani doprinose teškoćama pojedinca, ili kada problemi jednog člana ugrožavaju ostale pripadnike zajednice.

Kada svaki pripadnik porodice oseti podršku ostalih i svoje ponašanje uskladi sa zajedničkim potrebama, obično nastupe pozitivne promene u u životu cele obitelji.

Naravno, ovaj oblik grupne terapije ne može uvek da reši svaki problem, ali može pomoći porodici da se na zdrav način odnosi prema konfliktnim situacijama.

Porodični terapeut ove ciljeve najčešće ostvaruje:

1. Podsticanjem članova porodice da govore o svojim izazovima i da ih ostali saslušaju.
2. Razjašnjavanjem potreba i očekivanja svakog člana kako bi se svi bolje razumeli.
3. Podržavanjem svakog pojedinca u ostvarivanju ciljeva terapije kojoj su se podvrgli.
4. Savetovanjem porodice kako da prestanu da se međusobno okrivljuju i kako da zajedno održavaju pozitivne odnose unutar grupe.

Kome i kada porodična psihoterapija može koristiti?

1. Porodična psihoterapija može koristiti osobama bilo kog uzrasta i pola, koje:

• Žele stabilnije odnose u porodici radi boljeg života i zaštite mentalnog zdravlja;
• hoće da se na pravi način suoče sa izazovima mentalne ili fizičke bolesti u porodici;
• izražavaju veliku zabrinuti zbog ponašanja nekih svojih članova, posebno dece;
• teško pate zbog emotivnog i fizičkog maltretiranja, ili odvajanja, rastanka, itd.

2. Grupne seanse mogu biti veoma korisne u situacijama kao što su:

• Loša komunikacija: Ukućani su često u sukobu zbog loše komunikacije.
• Teškoće u odnosima: Porodična terapija može pomoći porodici da identifikuju uzroke nesuglasica i prihvatljive načine njihovog rešavanja.
• Prilagođavanje promenama: Porodica se suočava sa nekom od velikih životnih promena, kao što je selidba, raskid emotivne veze, gubitak posla, smrt člana porodice…
• Problematično ponašanje: Neko u porodici, posebno dete ili adolescent, svojim postupcima svakodnevno remeti porodičnu ravnotežu.

3. Posebno su u fokusu situacije u kojima neko u domaćinstvu ima:

• Opsesivno-kompulzivni poremećaj, bipolarni poremećaj, depresiju, neku fobiju;
• poremećaj u ishrani (bulimiju, emotivno prejedanje, anoreksiju);
• sagorevanje na poslu, stalne stresne probleme na radnom mestu;
• bolest zavisnosti (zavisnost od alkohola, droge, nikotina), itd.

Metode koje koristi porodična psihoterapija

Porodična psihoterapija prvenstveno primenjuje metode i tehnike, kao što su:

• Psihoedukacija;
• kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT);
• strukturno-strateška terapija (pronalaženje dugoročnih rešenja).

Na sajtu sonderwellness.com, se navodi da su najčešće metode u porodičnoj terapiji:

• Bovenova (Bowenian’s);
• strukturna;
• sistemska i
• strateška metoda.

Bovenova (Bowenian’s) metoda porodične terapije

Bovenova metoda najbolje funkcioniše za klijente koji ne mogu, ili ne žele, da dovedu članove porodice na terapiju. Stručnjak za mentalno zdravlje pridržava se dva osnovna koncepta, triangulacije i diferencijacije.

Triangulacija podrazumeva tendenciju preusmeravanja anksioznosti ili sukoba uključivanjem treće strane.

Diferencijacija ima veze sa učenjem da se postane manje emocionalno reaktivan u svakodnevnim odnosima sa članovima porodice.

Strukturna porodična terapija

Strukturna porodična terapija se fokusira na interakcije članova porodice i poboljšanje komunikacije unutar domaćinstva. Strukturne metode su usmerene na preuređivanje obiteljskih odnosa u skladu sa načinom na koji su raspoređene uloga i moć svakog pojedinog člana.

Sistemska porodična terapija

U sistemskoj porodičnoj terapiji, porodica se posmatra kao celovit sistem u kome se ponašanja i komunikacija odvijaju na nesvesnom nivou. Terapeut zauzima neutralan pristup dok ukućane sistematski suočava sa njihovim viđenjem uzroka problema.

Strateška porodična terapija

Strateška porodična terapija je najbolja za rešavanje problema unutar porodične grupe. Ova terapije je prilagođena obitelji koja želi rezultate u kratkom vremenskom periodu. U direktnom pristupu, porodični terapeut nastoji da promeni način na koji se ukućani odnose prema svom članu koji je „problematičan.“

Slika: Seansa porodične psihoterapije

Koristi i nedostaci porodične psihoterapije

1. Porodična psihoterapija nije za svakoga. Pojedini članovi porodice nisu voljni da učestvuju u terapiji. To može pogoršati postojeće sukobe, ili stvoriti nove tenzije.

      Neke studije pokazuju značajna poboljšanja odnosa u domaćinstvu posle terapije:

• Skoro 90% ljudi prijavljuje napredak svog emocionalnog zdravlja.
• Gotovo 66% je osetilo poboljšanje svog opšteg fizičkog zdravlja.
• Oko 73% roditelja kaže da se ponašanje njihovog deteta poboljšalo.

2. Porodična psihoterapija može biti neprikladna u sledećim slučajevima:

• Jedan ili više članova porodice nisu spremni da u njoj učestvuju.
• Postoji rizik od međusobnog optuživanja ili zlostavljanja.
• Teška mentalna bolest zahteva personalizovani pristup.
• Sukobi u porodici su takve prirode da se mogu bolje rešiti drugim sredstvima. 

3. Postoji razlika između porodičnog savetovanja i porodične terapije:

• Ako je potrebna kratkoročna podrška stručnjaka za rešavanje određenog problema, porodično savetovanje je najbolji izbor. Ukoliko se ukućani suočavaju sa dugotrajnim sukobima, problemima mentalnog zdravlja, ili emocionalnim traumama, porodična psihoterapija je bolja opcija.

4. Koliko često bi trebalo da se sprovodi porodična psihoterapija?

Dugoročne terapijske sesije se obično zakazuju nedeljno. Redovnost sesija omogućava konstantan napredak i uspostavljanje podržavajućeg odnosa između porodice i terapeuta.

5. Kada je porodična terapija bolja od individualne terapije?

Problemi zloupotrebe supstanci i sistemski problemi, zahtevaju angažovanje više pripadnika porodične zajednice, a ne samo pojedinca. Mreža podrške pruža više šansi za trajniji oporavak.

Slika: Porodična terapija u toku

Tema: Porodična psihoterapija – ZAKLJUČAK

Kada je u pitanju porodična psihoterapija, ne postoji jedan put ka rešenju. Tretman može trajati nekoliko sesija, ali i mnogo duže. Lekovi i alternativni tretmani mogu se kombinovati sa određenim metodama psihoterapije ukoliko se za to ukaže opravdana potreba.

Kada angažovani terapeut oceni korisnim, on će organizovati susrete pojedinačno i u grupi.

Cilj porodične terapije je da obezbedi da svi u zajednici podržavaju jedni druge. Tokom terapije, ukućani uče da bolje izražavaju svoje misli i osećanja i da jedni druge slušaju sa više razumevanja i empatije.

Ova vrsta terapije posebno može pomoći u situacijama u kojima:

• pojedinci porodicu osećaju kao teret i više ne znaju kako da žive zajedno;
• svi u porodici vide da se ista štetna ponašanja ponavljaju iz dana u dan bez prekida;
• unutar familije postoje problemi sa mentalnim zdravljem, alkoholizmom, razvodom, nezaposlenošću, depresijom, starenjem, smrću, tugovanjem…

VAŽNO: Porodična psihoterapija mnogo izvesnije uspeva kada njeni učesnici dosledno prate dogovoreni plan terapije i odgovorno sa punom posvećenošću sarađuju sa svojim psihoterapeutom.

Resursi:

• My.clevelandclinic.org/health/treatments/family-therapy
• Camh.ca/en/health-info/mental-illness-and-addiction-index/family-therapy