Strah od zatvorenog prostora

Strah od zatvorenog prostora (klaustrofobija, eng. Claustrophobia) je specifičan anksiozni poremećaj od kojega pati oko 12,5% stanovnika sveta*.

Da li se i Vi u nekim prostorima osećate zarobljeni iako ste fizički potpuno slobodni da odete?

Šta je zapravo klaustrofobija – definicija?

Klaustrofobija (eng. Claustrophobia) je iracionalan, intenzivan strah nekih ljudi od skučenih prostora kao što su liftovi, tuneli, vozovi, automobili, uski hodnici, javni toaleti i slično, koje po svaku cenu izbegavaju.

Wikipedia: „Klaustrofobija je anksiozni poremećaj koji podrazumeva strah od zatvorenog ili uskog prostora“.

Dok neke klaustrofobične osobe u malom prostoru doživljavaju samo blagu anksioznost, neke druge mogu doživeti čak i teži napad panike. Pogledajte: Kako savladati napad panike?

Iako se u bilo kom uzrastu može razviti neka specifična fobija, većina njih se razvije u ranom detinjstvu i u periodu adolescencije.

Psihoterapija pomaže u 90% slučajeva ukoliko su ljudi posvećeni vežbanju naučenih tehnika.

Kako savladati strah od zatvorenog prostora?

Svi pokušavamo da izbegnemo stvari zbog kojih se osećamo neprijatno. Mnogi naši strahovi su razumni i sasvim opravdani. Ali, moramo praviti razliku između prirodnog straha i fobije.

Za razliku od potpuno osnovanog straha, fobija je prekomeran i iracionalan strah čiji nivo ne odgovara stvarnoj opasnosti od predmeta ili situacije od kojih se neka osoba plaši.

Razlikujte klaustrofobiju i kleitrofobiju!

Klaustrofobična osoba se može osećati zarobljena ili zaključana, čak i ako je fizički potpuno slobodna da ode iz prostora u kome se u tom trenutku nalazi.
Kleitrofobična osoba nema problem da uđu u prostor koji može da napusti, ali počinje da paniči i na samu pomisao da tu može biti zatvorena, bez obzira koliko je prostor velik.

Dakle, kleitrofobija (engl. Cleithrophobia) je podstaknuta osećajem zatvorenosti u bilo kom prostoru i eventualnom nemogućnošću da se dati prostor napusti.

Šta uzrokuje strah od zatvorenog prostora?

Mnoge situacije ili osećanja mogu izazvati klaustrofobiju, pa čak i samo razmišljanje o njima.

Veruje se da uzroci za to mogu biti:

Traumatski događaj u detinjstvu;
Stalna izloženost klaustrofobiji roditelja;
Stresna iskustva kao što je zaglavljivanje u liftu ili turbulencije u avionu, itd.

Klaustrofobija je vrlo često uzrokovana traumatičnim događajem doživljenim tokom detinjstva. Na primer, odrasli mogu razviti strah od zatvorenog prostora ako su kao dete:

Bili zarobljeni ili držani u skučenom prostoru,
bili maltretirani i na bilo koji način zlostavljani,
imali jednog ili oba roditelja sa klaustrofobijom, itd.

Strah od skučenog prostora može biti izazvan neprijatnim iskustvima ili situacijama, kao što su neprijatnosti tokom leta avionom ili zaglavljivanje u tunelu između stanica.

Dete koje raste uz roditelja koji ima klaustrofobiju može i samo razviti ovu fobiju povezujući zatvoreni prostor sa anksioznošću roditelja i bespomoćnošću da mu pomogne.

Najčešći okidači klaustrofobije obično su:

Liftovi, tuneli, avioni, automobili, vozovi i druga prevozna sredstva zatvorenog tipa,
javni toaleti i ostale prostorije u kojima se vrata moraju zaključati,
podrumi, hotelske sobe i drugi prostori sa zaštitom na prozorima,
male sobe bez prozora ili sa prozorima koji se ne mogu otvoriti,
uporne misli o mogućem boravku u skučenom prostoru, i slično.

Simptomi iracionalnog straha od zatvorenog prostora

Ljudi sa klaustrofobijom mogu imati snažan osećaj anksioznosti, pa čak i napade panike koji mogu biti veoma zastrašujući i izazvati fizičke simptome, kao što su:

Suva usta, znojenje, drhtanje, navale vrućine ili hladnoće,
kratak dah, otežano disanje, osećaj gušenja, ubrzan rad srca (tahikardija),
bol ili osećaj stezanja u grudima,
glavobolja, vrtoglavica, nesvestica, utrnulost udova ili bockanje u nogama,
zujanje u ušima, osećaj zbunjenosti ili dezorijentacije,
jaka potreba da se ide u toalet, itd.

Osobe sa teškom klaustrofobijom mogu imati i psihološke simptome, kao što su:

Strah od gubitka kontrole, duboke nesvestice ili umiranja,
osećaj odvojenosti od sopstvenog tela, i slične manifestacije.

Nažalost, osobe sa klaustrofobijom uporno se trude da izbegnu zatvorene prostore, ne znajući da time samo još više pojačavaju okidače svog straha.

Kako se dijagnostikuje klaustrofobija?

Ako ste se u poslednjih 6 meseci osećali anksiozno zbog boravka u skučenom prostoru ili na mestu gužve, ili ste izbegavali ove situacije iz istog razloga, verovatno imate klaustrofobiju.

Osobe sa klaustrofobijom, mogu imati problema sa koncentracijom i funkcionisanjem. Njihove misli o tome da su zatvorene u skučenom prostoru mogu ih noćima držati budnim.

Samo zdravstveni radnik može da proveri koliko je intenzivan Vaš strah, kako utiče na Vaše odnose sa prijateljima i porodicom i kako da se nosite sa time.

Vaš terapeut može postaviti dijagnozu klaustrofobije na osnovu sledećih pokazatelja:

Vaš strah od zatvorenih prostora je intenzivan i prisutan već šest meseci ili duže;
Strah se jasno odnosi na određenu situaciju ili objekat kao što su lift, podrum i slično;
Te prostore izbegavate ili podnosite sa intenzivnim strahom i izraženom anksioznošću;
Strah je nesrazmeran stvarnoj opasnosti i značajno ometa Vaše životno funkcionisanje.

Stresna situacija kao okidač klaustrofobije

Slika: Stresna situacija kao okidač klaustrofobije

Lečenje straha od zatvorenog prostora

Postoji nekoliko psihotarapeutskih metoda za lečenje klaustrofobije:

Lečenja izlaganjem — Pacijent se izlaže zatvorenim prostorima. Saznanje da se nije desilo ništa loše u tim suočavanjima, može biti vrlo efikasan način lečenja.
Sistematska desenzitivizacija — Okidači fobije se aktiviraju postepeno dok se obolela osoba nastoji koncentrisati na opuštanje tako da se na kraju tretmana može s njima suočiti bez znakova anksioznosti.
Metoda modelovanja — Osobi se pokazuju ljudi koji se leče metodom izlaganja (preplavljivanja) i ohrabruju da posmatraju i oponašaju njihov napredak.
Terapija kognitivnog ponašanja — Osoba se usmerava da se suoči sa strahom i izmeni misli i stavove koji ga generišu.
Lekovi — Anksiolitici i antidepresivi se mogu kratkotrajno koristiti u lečenju fizičkih simptoma anksioznosti koji prate klaustrofobiju.

Najefikasniji tretman klaustrofobije je terapija razgovorom koja uključuje terapiju kognitivnog ponašanja (CBT) i terapiju izloženosti.

CBT (eng. Cognitive Behavioural Therapy) je terapija razgovorom koja istražuje vaše misli, osećanja i ponašanje i razvija praktične načine za efikasno rešavanje vaše fobije.

Terapija metodom izloženosti, odnosno desenzibilizacije, je vrsta CBT-a koja Vas postepeno izlaže situaciji koja izaziva Vaš strah. Ovu terapiju možete sprovoditi sami ili uz pomoć stručnog lica sa praktičnim iskustvom stečenim u toj oblasti.

U ovoj vrsti psihoterapije, postepeno se izlažete okolnosti od koje se plašite. Cilj je da se ne osećate neprijatno u specifičnoj situaciji od koje inače strahujete.

Terapija ekspozicijom se sprovodi na više načina i uključuje vežbe opuštanja i disanja. Vaš psihoterapeut može razviti jedinstveni plan za Vas, na osnovu težine Vaših simptoma.

Kako je moguće živeti sa klaustrofobijom?

Pored traženja pomoći od zdravstvenog radnika (što je najbolje rešenje), možete isprobati i sve drugo što Vam može pružiti olakšanje.

Na primer, možete da:

Razgovarate sa nekim kome verujete;
Naučite strategije za opuštanje;
Pridružite se grupi za podršku;
Izaberete način života koji će smanjiti vašu anksioznost (jedite zdravije, spavajte dovoljno, vežbajte redovno). Pogledajte: Kako da održavate dobro raspoloženje.

SAVET: Čim posumnjate u napad panike, ostanite na sigurnom. Ako vozite, odmah se zaustavite na prvom bezbednom mestu. Tokom napada, usredsredite se na misao da će napad brzo proći…