Najčešći poremećaji ličnosti su opsesivno-kompulzivni, narcistički i granični poremećaj ličnosti. Simptomi se većinom otkrivaju u ranim 20-im godinama starosti.
Poremećaj ličnosti definiše se kao dugotrajan i neadekvatan obrazac ponašanja koji se značajno razlikuje od opšteprihvaćenog. Za razliku od ljudi sa anksioznim ili depresivnim poremećajima, koji znaju da imaju problem, ali nisu u stanju da ga kontrolišu, ljudi sa poremećajima ličnosti često nisu svesni da ga imaju.
Postoji sledeća klasifikacija poremećaja ličnosti:
- Antisocijalni poremećaj ličnosti.
- Izbegavajući (anksiozni) poremećaj ličnosti.
- Granični poremećaj ličnosti.
- Zavisni poremećaj ličnosti.
- Histrionski (histrionički) poremećaj ličnosti.
- Narcistički (narsisoidni) poremećaj ličnosti.
- Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti.
- Paranoidni poremećaj ličnosti.
- Šizoidni poremećaj ličnosti.
- Šizotipni poremećaj ličnosti.
Kako biste lakše razumeli sadržaj koji sledi, evo kratkog odgovora na pitanje:
Šta je ličnost?
Ličnost je sve ono što osobu čini jedinstvenom, od toga kako funkcioniše, misli i oseća do toga kako se ponaša. O poremećaju ličnosti možemo govoriti onda kada sve što čini ličnost, znatno odstupa od društveno prihvatljivog obrasca i konstantno ometa njeno normalno funkcionisanje.
Najčešći poremećaji ličnosti kod ljudi savremenog doba
1. Antisocijalni poremećaj ličnosti
Ljudi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti (ASPD) ne pokazuju kajanje za svoje postupke i ne osećaju se krivim kada povređuju druge ljude.
Ova bolest pogađa 2% – 4% populacije i češća je kod muškaraca. Savremeni dijagnostički sistemi smatraju da ASPD uključuje dva povezana, ali ne i identična stanja:
- Psihopata je neko čije štetne radnje prema drugima karakterišu proračun, manipulacija, lukavstvo i nedostatak empatije prema drugima. To je težak oblik ASPD-a.
- Sociopata takođe zanemaruje društvena pravila, ali se lakše vezuje za druge ljude. Uz to, sociopate imaju tendenciju da budu impulsivniji i nasumičniji u svom ponašanju.
Za obe grupe je zajedničko to da oboleli retko sami zatraže pomoć, jer misle da im nije potrebna. Kada se ipak podvrgnu lečenju, psihoterapija u povoljnom okruženju može im pomoći.
2. Izbegavajući (anksiozni) poremećaj ličnosti
Izbegavajući poremećaj ličnosti karakteriše osećaj ekstremne društvene neadekvatnosti i osetljivost na kritiku i odbacivanje. Oko 1% opšte populacije ima ovaj poremećaj ličnosti.
Simptomi uključuju izbegavanje društvenih obaveza i aktivnosti zbog neutemeljenog straha od kritike, odbacivanja i osećaja inferiornosti u odnosu na druge.
Osoba sa ovim poremećajem je svesna da joj je neprijatno u društvenim situacijama, i zato se često oseća socijalno nesposobnom. Ona prihvata druženje samo ako je sigurna da će se dopasti.
Izbegavajuće ponašanje se obično može videti kod dece i adolescenata. Međutim, stidljivost, socijalna nespretnost i osetljivost na kritiku su normalan deo razvoja deteta i adolescenta.
Samo stručnjak za mentalno zdravlje može dati dijagnozu i predložiti odekvatnno lečenje.
3. Granični poremećaj ličnosti
Granični poremećaj ličnosti (BPD) je ozbiljna mentalna bolest. Obično počinje u kasnim tinejdžerskim ili ranim 20-im godinama. Javlja se više kod žena nego kod muškaraca.
Osoba sa BPD, teško kontrolišete svoje emocije. To može izazvati intenzivne promene raspoloženja, napade besa, depresiju ili anksioznost. Intenzitet BPD-a može se smanjiti tokom života uz specifično lečenje.
4. Zavisni poremećaj ličnosti
Zavisni poremećaj ličnosti (DPD) je jedan od najčešće dijagnostikovanih poremećaja ličnosti koji se javlja podjednako kod muškaraca i žena. Obično postaje očigledan u ranom odraslom dobu ili kasnije kada se formiraju važni odnosi između odraslih ljudi.
Ljudi sa DPD-om su emocionalno prezavisni od drugih ljudi i ulažu veliki trud u pokušaje da udovolje drugima. Te osobe imaju strah od odvajanja, pa pokazuju pasivno i privrženo ponašanje, kao i nemogućnost donošenja odluka bez pomoći drugih.
Kod obolelih osoba prisutni su intenzivan strah od napuštanja, osećaj bespomoćnosti, pesimizam i nedostatak samopouzdanja, kao i uverenje da nisu u stanju da brinu o sebi. U tom kontekstu, osobe obolele od DPD-a spremne su da tolerišu maltretiranje i zlostavljanje od strane drugih.
DPD se mora razlikovati od graničnog poremećaja ličnosti (BPD), pošto imaju zajedničke simptome. Osoba sa graničnim poremećajem, na strahove od napuštanja, reaguje osećanjem besa, dok osoba sa DPD-om odgovara pokornošću.
Psihoterapija (vrsta savetovanja) je glavni metod lečenja DPD. Cilj psihoterapije je da oboleloj osobi pomogne da postane samostalnija i da nauči da stvara zdrave odnose sa okolinom.
Terapija lekovima nije dovoljno efikasna. Uz to, oboleli od DPD-a mogu postati zavisni od nekih lekova, pa čak i da ih zloupotrebljavaju.
5. Histrionski poremećaj ličnosti
Histrionski (histrionički) poremećaj ličnosti (HPD), pripada grupi stanja koja se nazivaju „klaster B“ ili „dramatični“ poremećaji ličnosti. Ljudi sa ovim poremećajima imaju intenzivne i nestabilne emocije, iskrivljenu sliku o sebi i ogromnu želju da budu primećeni.
Zato se često ponašaju dramatično i neprikladno kako bi privukli pažnju okoline. Reč „histrionic“ znači „dramatično ili pozorišno“. Ovaj poremećaj je češći kod žena nego kod muškaraca i obično se javlja u adolescenciji, ili ranom odraslom dobu.
Ljudi sa histrioničkim poremećajem ličnosti imaju dobre socijalne veštine koje koriste da bi manipulisali drugima i obezbedili da budu u centru pažnje.
Psihoterapija je prvi izbor za histrionski poremećaj ličnosti. Međutim, oboleli od HPD-a ne shvataju da im je potrebno lečenje. Uz to, ne vole rutinu, pa je lečenje otežano.
6. Narcistički poremećaj ličnosti
Narcisoidna ličnost je usredsređena samo na sebe i veruje da njoj pripada samo ono najbolje. Ima neodoljivu potrebu da privlači pažnju i impresionira ljude oko sebe. Karakteristika narcisoidnog poremećaja ličnosti (NPD), je egocentrično ponašanje i preuveličavanje sebe.
Narcizam može da se razvije kao psihološka odbrana od preterane kritike, zlostavljanja ili zanemarivanja u detinjstvu obolele osobe. Tretman NPD-a se uglavnom fokusira na terapiju razgovorom koju nazivamo psihoterapija.
7. Opsesivno-kompulzivni poremećaj ličnosti
Osobe sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem ličnosti su do perfekcije zaokupljene detaljima oko sebe, često toliko da gube svaki kontakt sa širom stvarnošću.
Ovaj poremećaj ličnosti se razlikuje od opsesivno-kompulzivnog poremećaja iz grupe anksioznih poremećaja, po tome što ne sadrži opsesije i kompulzije.
Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP) karakterišu opsesivne misli i prisilne (kompulzivne) radnje koje imaju za cilj da uklone ili ublaže nerealan strah. Te radnje osoba doživljava kao tuđe, ali, kada poželi da se usprotivi, osećanje straha se intenzivira.
U praksi, lečenje opsesivnih stanja obično uključuje kombinaciju psihoterapije i lekova.
8. Paranoidni poremećaj ličnosti
Paranoidni poremećaj ličnosti (PPD) spada u grupu disbalansa ličnosti „klastera A“ koju karakterišu ekscentrični načini razmišljanja.
Ljudi sa PPD-om su uvek na oprezu. Veruju da drugi ljudi stalno pokušavaju da im nešto naude. Preosetljivi su i ne mogu da se opuste. Na svaku kritiku reaguju besom i uzvraćanjem.
Tačan uzrok PPD-a nije poznat, ali verovatno uključuje kombinaciju bioloških i psiholoških faktora. PPD je češći kod ljudi koji imaju bliske rođake sa šizofrenijom, što sugeriše genetsku vezu između ovih obolenja.
PPD je hronični poremećaj. Neki ljudi prilično dobro funkcionišu sa PPD-om, dok su drugi u tome potpuno onemogućeni. Psihoterapija može pomoći pacijentu da nauči produktivnije načine suočavanja sa neprijatnim situacijama.
Zbog velike podozrivosti pacijenta psihoterapija je otežana, jer je poverenje važan segment psihoterapije. Lekovi nisu u fokusu, ali mogu biti propisani zbog drugih povezanih problema.
9. Šizoidni poremećaj ličnosti
Šizoidni poremećaj ličnosti (SPD), je jedno od grupe stanja koja se nazivaju „klaster ‘A'“ ili ekscentrični poremećaji ličnosti. Šizoidni disbalans ličnosti pogađa muškarce više nego žene.
Kod osoba sa ovim poremećajem postoji tendencija da budu distancirane i ravnodušne prema društvenim odnosima. Ti ljudi izbegavaju bliskost čak i sa članovima porodice. Oni su ravnodušni prema pohvalama i kritikama i pokazuju vrlo malo emocija.
SPD nije isto što i šizofrenija. Osobe sa šizoidnim poremećajem ličnosti mogu da funkcionišu prilično dobro, mada izbegavaju kontakte i vole da budu sami.
Ljudi sa ovim sindromom retko traže lečenje, jer ne vide razlog za to. Oblik lečenja koji se najčešće koristi je psihoterapija. Tretman se fokusira na povećanje veština suočavanja i poboljšanje društvene interakcije i samopoštovanja.
Lekovi za lečenje šizoidnog stanja se uglavnom ne koriste, ali se mogu propisati ako osoba pati od povezanih problema kao što je depresija i slično.
Osobe sa SPD dijagnozom generalno su sposobni da funkcionišu u svakodnevnom životu, ali teško formiraju dublje odnose kao što je, na primer, formiranje sopstvene porodice.
10. Šizotipni poremećaj ličnosti
Šizotipni poremećaj ličnosti pripada grupi stanja koja se neformalno nazivaju „ekscentrični“. Šizotipne ličnosti imaju govorne forme, misli i percepcije koje čine da ih drugi ljudi vide kao ekscentrične osobe ili čak, kao čudake.
Ljude koji imaju ovaj poremećaj karakteriše sledeće:
- Oblače se, govore i ponašaju na neuobičajen način;
- Imaju čudna verovanja i razmišljanja i znaju biti sumnjičavi i paranoični;
- Zbog nepoverenja prema drugima, osećaju se neprijatno u društvenim situacijama;
- Skloni su pogrešnom tumačenju ili izobličavanju stvarnosti;
- Imaj malo prijatelja, povučeni su i emocionalno udaljeni, ili potpuno hladni.
Šizotipni poremećaj ličnosti može izgledati kao blagi oblik šizofrenije. Međutim, dok su ljudi sa šizofrenijom isključeni iz stvarnosti, to nije slučaj kod šizotipnog poremećaja ličnosti.
Ljudi sa ovim poremećajem mogu naučiti da shvate kada iskrivljuju stvarnost i da to spreče. Prilikom lečenja ovog stanja, psihoterapija je pravi izbor. Cilj je da se obolelom pomogne da promeni stilove odnosa i obrasce suočavanja.
Kako prepoznati poremećaj ličnosti?
Svaki poremećaj ličnosti ima različite simptome. Mnogi ljudi imaju neke od gore pomenutih simptoma samo povremeno ili u manjoj meri.
Da bi se neko ponašanje smatralo poremećajem ličnosti, ono mora biti dugoročni obrazac ponašanja koji evidentno utiče na sposobnost normalnog funkcionisanja obolele osobe.
Poremećaj ličnosti nije isto što i duševna bolest. Poremećaj ličnosti je maladaptivno funkcionisanje nastalo kao posledica trajnijih promena u ponašanju, u odnosu na duševne bolesti.
Tretman poremećaja ličnosti
Potencijalni klijenti svoje tegobe ne doživljavaju kao simptome bolesti pa retko traže lečenje. Generalno, poremećaji ličnosti se leče metodama psihoterapije i indikovanim lekovima.
Ne postoje posebni lekovi za lečenje poremećaja ličnosti. Za ublažavanje pojedinih simptoma, mogu se koristiti antidepresivi, lekovi protiv anksioznosti ili za stabilizaciju raspoloženja.
Dok lekovi deluju samo na neke simptome, psihoterapija oboleloj osobi pruža priliku da promeni svoje maladaptivne obrasce ponašanja.
Najčešće korišćene vrste psihoterapije su:
- Psihoanalitička /psihodinamska/ terapija usmerena na transfer.
- Dijalektička terapija ponašanja.
- Kognitivno-bihejvioralna terapija.
- Grupna terapija.
- Psihoedukacija pojedinca i članova porodice o lečenju i načinima suočavanja.
Teži i dugotrajniji simptomi mogu zahtevati timski rad lekara primarne zdravstvene zaštite, psihijatra, psihologa, psihoterapeuta, socijalnog radnika i članova porodice.
Pored aktivnog sprovođenja plana lečenja, osobama sa poremećajima ličnosti mogu koristiti i neke strategije samopomoći, kao što su:
- Saznajte više o svom stanju. To može doprineti osnaživanju i motivaciji.
- Budite aktivni. Fizička aktivnost olakšava upravljanje mnogim simptomima.
- Izbegavajte alkohol i ilegalne lekove, jer mogu pogoršati simptome i ukupno stanje.
- Ne zanemarite redovne lekarske preglede ili propisani tretman i pažnju porodice.
- Pridružite se grupi za podršku u kojoj su i druge osobe sa poremećajima ličnosti.
- Svakodnevno vodite svoj lični dnevnik da biste izrazili svoje misli i emocije.
- Isprobajte tehnike opuštanja i upravljanja stresom kao što su joga i meditacija.
- Izbegavajte izolaciju. Ostanite maksimalno povezani sa porodicom i prijateljima.
ZAKLJUČAK
Najčešći poremećaji ličnosti podrazumevaju obrasce razmišljanja i delovanja koji su izrazito drugačiji od uobičajenih i društveno prihvatljivih.
Osobe sa PL imaju teškoće u formiranju zdravih odnosa, ali nemaju subjektivnih tegoba čije bi poreklo videli u sebi samima. Najveći broj njih kompenzovano funkcioniše i pomoć potraže samo u slučaju nekih drugih obolenja ili komplikacija.
Određene vrste psihoterapije su se pokazale kao posebno efikasne u lečenju poremećaja ličnosti. One mogu pomoći pacijentu da shvati efekte svog ponašanja i da nauči kako da ih kontroliše.
Istražvanja iz sredine prošlog veka ukazuju da je prevalenca poremećaja ličnosti u ženskoj populaciji 11%, a kod muškaraca 18%. Neka druga istraživanja iznose podatak da izmedju 10 i 13% opšte populacije mogu biti uvršteni u neku od kategorija najčeščih poremećaja ličnosti.
Resursi:
webmd.com
psychiatry.org